Štampa

Prvi β blokator, dihloroizoproterenol, je sintetisan 1958. Džejms V. Blejk je 1962. pronašao prve klinički značajne β blokatore propranolol i pronetalol. Njihovo otkriće smatra se jednim od najvažnijih doprinosa kliničkoj medicini i farmakologiji u 20. veku.

β blokatori, blokatori β adrenergičkih receptora ili β adrenergički antagonisti su lekovi koji blokiraju vezivanje noradrenalina (NA) i adrenalina (A) za β receptore. Noradrenalin je neurotransmiter koji se oslobađa iz simpatikusnih nervnih završetaka u krv, ali i služi za prenos signala među neuronima. Adrenalin je hormon koji se oslobađa iz srži nadbubrega i ima veoma važne funkcije u organizmu.

Postoje 3 vrste β receptora: β1- receptori locirani u srcu, oku i bubrezima; β2-receptori locirani u plućima, gastrointestinalnom traktu, jetri, materici, krvnim sudovima i skeletnim mišićima; β3-receptori locirani u ćelijama masnog tkiva. β blokatori vezivanjem za β1 receptore u srcu dovode do smanjenja srčane frekvence, smanjenja kontraktilnosti, smanjenja provodljivosti i razdražljivosti srca, vezivanjem za β2 receptore u krvnim sudovima dovode do njihove vazodilatacije, dok na nivou bubrega preko blokade β1 receptora koče oslobađanje renina (snažan vazokonstriktor).


Sve β blokatore možemo podeliti po kriterijumu kardioselektivnosti i/ili lipo/hidro solubilnosti. Kardioselektivni β blokatori (atenolol, metoprolol, bisoprolol...) u terapijskim dozama deluju prevashodno na β1 receptore u srcu i zato su bezbedniji u odnosu na neselektivne (β1 i β2) antagoniste kod pacijenata sa astmom, hroničnom opstruktivnom bolešću pluća, oboljenjima perifernih arterija i dijabetičara. Liposolubilni β blokatori (propranolol, metoprolol...) se metabolišu u jetri i treba ih izbegavati kod pacijenata sa hepatičkom insuficijencijom. Liposolubilni β blokatori prolaze hematoencefalnu barijeru i smanjuju aktivnost simpatikusa na nivou CNS-a. Hidrosolubilni β blokatori (atenolol...) se izlučuju preko bubrega pa se savetuju pacijentima sa očuvanom bubrežnom funkcijom. Labetalol i karvedilol (široko se koristi u terapiji srčane insuficijencije) su neselektivni β blokatori koji blokiraju i α receptore u krvnim sudovima i izazivaju vazodilataciju na taj način. Upotreba labetalola je indikovana kod trudničke hipertenzije. Nebivolol je selektivni β1 blokator koji takođe deluje vazodilatatorno ali prevashodno oslobađanjem NO u krvnim sudovima.

Antihipertenzivni efekat β blokatora se razvija postepeno, i puno dejstvo postiže oko 14 dana od početka primene. Veoma je važno da prekid terapije bude takođe postepen, da bi se izbegao potencijalno životno ugrožavajući „sindrom obustave“. β blokatori pokazuju veliku varijabilnost u delovanju na organizam čoveka. Njihovo dejstvo zavisi od tonusa adrenergičkog sistema, broja beta receptora i brzine metabolizma. Zato doze β blokatora treba individualno podešavati na osnovu njihovog glavnog fiziološkog dejstva na srce – bradikardije. Kriterijumi koji favorizuju opredeljenje za β blokatore su : mlađe životno doba (do 40), tahikardija, aritmija, ishemijska bolest srca. Ukoliko je hipertenzija udružena sa drugim kardiovaskularnim oboljenjima kao što su: angina pektoris, preležani infarkt miokarda, srčana insuficijencija ili tahiartmije dokazano je da upotreba β blokatora značajno smanjuje mortalitet. Inače β blokatori ne predstavljaju lekove prvog izbora za terapiju hipertenzije, kada je hipertenzija jedino kardiovaskularno oboljenje.

Indikacije za primenu β blokatora su mnogobrojne pa su zato oni u samom vrhu lekova sa visokom potrošnjom. Najviše se koriste u terapiji poremećenog srčanog ritma, srčane insuficijencije, angine pektoris. Obavezan su deo terapije i nakon srčanog infarkta, feohromocitoma (tumor nadbubrega), a našli su svoje mesto i u terapiji esencijalnog tremora, migrena, tireotoksikoze, glaukoma (jer smanjuju produkciju očne vodice), somatske manifestacije anksioznosti.

Neželjena dejstva β blokatora su takođe mnogobrojna ali se najveći deo njih može razjasniti zapravo mehanizmom njihovog delovanja. Mogu se javiti dijareja, gastrointestinalne tegobe, mučnina, zamagljen vid, grčevi u mišićima, zamor, glavobolja, depresija, konfuzija, vrtoglavica, noćne more, halucinacije, seksualna disfunkcija. Dugotrajna primena β blokatora i diuretika može izazvati metaboličke poremećaje kao što su povećanje koncentracije LDL-holesterola i sniženje koncentracije HDL-holesterola kao i povećanu insulinsku rezistenciju i dijabetes! Upotreba β blokatora može neretko da maskira simptome hipoglikemije kod dijabetičara što predstavlja jedno veoma ozbiljno i životno ugrožavajuće neželjeno dejstvo! Delovanje β blokatora na β2 receptore u bronhijama može kod pacijenata sa astmom i hroničnom opstruktivnom bolešću pluća da izazove opstrukciju disajnih puteva manjeg ili većeg stepena (zato se kod ovih pacijenata savetuje upotreba selektivnih β blokatora).

Interakcija β blokatora i acetilsalicilne kiseline ili NSAIL (nesteroidni antiinflamatorni lekovi) u smislu antagonizovanja dejstva β blokatora se objašnjava smanjenim delovanjem prostaglandina na kompenzatornu vazodilataciju u bubregu. Ne treba ih davati zajedno sa blokatorima calcijumskih kanala jer inhibiraju sprovođenje impulsa kroz AV čvor, a to može izazvati srčani blok. To je interakcija poznata i opasna po život pa samim tim i propisivanje ove dve grupe istovremeno predstavlja stručnu grešku. Fenobarbiton može umanjiti efekat β blokatora, dok tioridazin i hlorpromazin zajedno sa nekim od β blokatora mogu izazvati ozbiljnu hipotenziju i poremećaj ritma jer se interakcija dešava na nivou procesa eliminacije pa je koncentracija β blokatora dugotrajno povišena u krvi.

Jedinica za farmakoinformatiku