Indeks članaka

Reč disleksija nastala je od grčke reči "dys" (što znači slab, loš, neprimeren) i reči "lexis" (jezik, reč). Disleksija nije bolest. Ona je jedna odnekoliko teškoća u učenju,često uključuje uz probleme čitanja i ozbiljne probleme u sticanju veštine pisanja. Naziv disleksija je novijeg datuma, često se naziva razvojnom a nije uzrokovana intelektualnim nedostacima, manjkavim socio-kulturnim prilikama, načinom učenja niti ikakvim poznatim neurološkim oštećenjem.

Učestalost pojave disleksije kreće se od 4% - 15% i 4 % - 9 %. Neka dosadašnja istraživanja ukazuju na sličnu učestalost pojave disleksije kod dečaka i devojčica, dok jedna skorašnja američka studija pokazuje da se kod dečaka 2 do 3 puta češće javlja nego kod devojčica. Disleksija je prema nekim istraživanjima nasledna u 85% slučajeva. Procenat disleksije u zemljama slovenskih jezika kreće se od 5 do 10%, dok se u zemljama engleskog govornog područja, zbog velikih razlika između govora i pisma, penje na 15 do 30%. U Kini i Japanu gde je u upotrebi „likovno” pismo (koje obrađuje desna moždana polovina), samo 1% stanovništva ima disleksiju.

Teškoće u čitanju odnose se na brzinu i preciznost čitanja i na nivo razumevanja pročitanog. Deca sa disleksijom zadržavaju naviku tihog izgovora reči pri čitanju i ne čitaju tečno. Slušajući ih kad čitaju naglas, imamo utisak da ne uočavaju tačke kao znakove razgraničenja rečenica. Ritam i način čitanja uglavnom su određeni povremenim zastojima zbog nepreciznog iščitavanja reči, ali i odsutnošću pauze, silazne ili uzlazne intonacije kada se čitaju izjavne i upitne rečenice, što sve zajedno daje utisak lošeg čitanja. Neprecizno pročitane reči i sporost u čitanju narušavaju razumevanje pročitanog teksta, iako mnoga deca s disleksijom nauče da se služe rečeničnim kontekstom, tj. širim sklopom reči i rečenica koji im pomaže u odgonetanju značenja. Smetnje pri pisanju svrstane su u dve grupe. U prvoj su to teškoće u oblikovanju, pravilnosti i organizovanosti slova i rukopisa. A u drugoj grupi su smetnje u samostalnom sastavljanju teksta (sastavljanju priče, opisa događaja, odgovora na pitanja, pisanja dužeg teksta). One su posledica neujednačenog stepena u razvoju govornog i pisanog jezika. Teškoće iz prve grupe pojavljuju se kada dete teško povezuje glas koji čuje s pripadajućim slovom u pisanju. Te teškoće onemogućavaju pravilno ređanje slova u reči koja se piše, i mogu biti posledica istih onih fonoloških nedostataka koji se pojavljuju i u čitanju. Rukopis može biti neoblikovan, a slova, iako ih dete razlikuje, mogu biti nedovoljno izdiferencirana. Dete može teško da uoči početak rečenice kao početak nove misli i izostavlja veliko slovo. Kod dece sa disleksijom zapaža se sposobnost doživljavanja zamišljenog kao stvarnog i veća sklonost ka neverbalnom razmišljanju primenom vizuelizacije pojmova i ideja, kao i da lako prelaze u stanje zbunjenosti.