Štampa

Reč disleksija nastala je od grčke reči "dys" (što znači slab, loš, neprimeren) i reči "lexis" (jezik, reč). Disleksija nije bolest. Ona je jedna odnekoliko teškoća u učenju,često uključuje uz probleme čitanja i ozbiljne probleme u sticanju veštine pisanja. Naziv disleksija je novijeg datuma, često se naziva razvojnom a nije uzrokovana intelektualnim nedostacima, manjkavim socio-kulturnim prilikama, načinom učenja niti ikakvim poznatim neurološkim oštećenjem.

Učestalost pojave disleksije kreće se od 4% - 15% i 4 % - 9 %. Neka dosadašnja istraživanja ukazuju na sličnu učestalost pojave disleksije kod dečaka i devojčica, dok jedna skorašnja američka studija pokazuje da se kod dečaka 2 do 3 puta češće javlja nego kod devojčica. Disleksija je prema nekim istraživanjima nasledna u 85% slučajeva. Procenat disleksije u zemljama slovenskih jezika kreće se od 5 do 10%, dok se u zemljama engleskog govornog područja, zbog velikih razlika između govora i pisma, penje na 15 do 30%. U Kini i Japanu gde je u upotrebi „likovno” pismo (koje obrađuje desna moždana polovina), samo 1% stanovništva ima disleksiju.

Teškoće u čitanju odnose se na brzinu i preciznost čitanja i na nivo razumevanja pročitanog. Deca sa disleksijom zadržavaju naviku tihog izgovora reči pri čitanju i ne čitaju tečno. Slušajući ih kad čitaju naglas, imamo utisak da ne uočavaju tačke kao znakove razgraničenja rečenica. Ritam i način čitanja uglavnom su određeni povremenim zastojima zbog nepreciznog iščitavanja reči, ali i odsutnošću pauze, silazne ili uzlazne intonacije kada se čitaju izjavne i upitne rečenice, što sve zajedno daje utisak lošeg čitanja. Neprecizno pročitane reči i sporost u čitanju narušavaju razumevanje pročitanog teksta, iako mnoga deca s disleksijom nauče da se služe rečeničnim kontekstom, tj. širim sklopom reči i rečenica koji im pomaže u odgonetanju značenja. Smetnje pri pisanju svrstane su u dve grupe. U prvoj su to teškoće u oblikovanju, pravilnosti i organizovanosti slova i rukopisa. A u drugoj grupi su smetnje u samostalnom sastavljanju teksta (sastavljanju priče, opisa događaja, odgovora na pitanja, pisanja dužeg teksta). One su posledica neujednačenog stepena u razvoju govornog i pisanog jezika. Teškoće iz prve grupe pojavljuju se kada dete teško povezuje glas koji čuje s pripadajućim slovom u pisanju. Te teškoće onemogućavaju pravilno ređanje slova u reči koja se piše, i mogu biti posledica istih onih fonoloških nedostataka koji se pojavljuju i u čitanju. Rukopis može biti neoblikovan, a slova, iako ih dete razlikuje, mogu biti nedovoljno izdiferencirana. Dete može teško da uoči početak rečenice kao početak nove misli i izostavlja veliko slovo. Kod dece sa disleksijom zapaža se sposobnost doživljavanja zamišljenog kao stvarnog i veća sklonost ka neverbalnom razmišljanju primenom vizuelizacije pojmova i ideja, kao i da lako prelaze u stanje zbunjenosti. 


Objašnjenje za pojavu disleksije može biti u zameni funkcija leve i desne moždane hemisfere. Leva moždana hemisfera je odgovorna za čitanje i pisanje, i kada ona iz nepoznatog razloga kasni u razvoju, njene funkcije preuzima desna hemisfera koja je prvenstveno zadužena za obradu vizuelnih i auditivnih informacija. To je možda odgovor zašto dislektična deca misle na neverbalan, vizuelan način.

Dete sa disleksijom ili ono kod koga postoje naznake da bi moglo biti disleksično, najteže uči auditivnim putem. Za njihovo učenje neophodno je uvesti puno vizuelnih sredstava, obratiti više pažnje na njihovo razumevanje prostora i vremena, jer ako se dete tretira kao lenjo i nezainteresovano i tera na koncentraciju i teži rad može se izfrustrirati školom i učiniti nezadovoljno sobom. Nedovoljno upućene osobe koje po svojoj poziciji (roditelji, učitelji, vaspitači...) direktno utiču na decu, mogu svojim neosnovanim optužbama detetu u potpunosti da zagorčaju odrastanje!

Mnoge poznate osobe patile su od disleksije: Leonardo da Vinči, Hans Kristijan Andersen, Aleksandar Grejemm Bel, Albert Ajnštajn, Nelson Rokfeler, Vinston Čerčil, Volt Dizni, Agata Kristi, Džon Lenon i drugi.

 

Jedinica za farmakoinformatiku